Aplikacije_2 / 9.Međunarodni književni susreti-2020
16. Goran Sarić / Holandija
17. Bajruzin Hajro Planjac/ BiH
18. Kristijan Modrušan / R.Hrvatska
19. Mirsada Šabotić / Crna Gora
20. Ilhan Mulalić / BiH
21. Rabija Hamidović / Švedska
22. Svetlana Papaček / S. Makedonija
23. Džehva Havić / BiH
24. Gordana Sarić / Crna Gora
25. Vida Nenadić / R.Srbija
26. Selvera Šabanović / BiH
27. Kristina Kojić / BiH
28. Joanna Svensson / Švedska
29. Mubera Šabanović / Švedska
30. Stamen Milanović / R.Srbija
Goran Sarić (1959.) / Hlandija
ISTORIJA BOLESTI
Mirku
Taman sam krenuo da prošetam, kad mi u džepu zazvoni iPhone. Kolebao sam se: da li da se javim. Često me, naime, gnjave dobronamjernici, misleći, valjda, da mi je dosadno. Ali kad na displeju ugledah “anonymous”, odlučih da ipak pritisnem zelenu tipku. Mora da zovu iz bolnice, pomislih.
“Ovdje Marko. Mogu li navratiti, da to pogledamo?”
Iako sam ga desetak dana očekivao, nisam se obradovao. Kud baš sad?, pogledah u nebo, pa u veliki hrast u stražnjem vrtu. Stablo u najboljim godinama. Krivo od vjetra, ili “bježanja” k suncu, ali još uvijek moćno. Gusta krošnja, debele grane, listovi puni hlorofila, tu i tamo prošarani žutim i crvenim nijansama.
“Naravno da možeš,” odgovorih, hinjeći iznenađenje. “Kad?”
“Za petnaestak minuta. Evo me u kvartu. Kupujem neku farbu, pa rek’o, kad sam već tu…”
“Nema problema, dođi. Kod kuće sam.”
S druge strane muk.
“A ja taman krenuo…”
“Šta?”
“Ništa. Hvala što si se sjetio.”
Ipak sam odlučio izaći da prošetam, pa makar samo do kraja ulice. Mada sam protezu već odavno nosio po čitav dan, trebalo mi je još dosta vremena da je uferčim. Prije pet mjeseci sam imao transplantaciju matičnih ćelija, ali će trebati možda još i godina da se pokaže je li bilo ferka.
Siđoh polako niz stepenice – štap u lijevoj, desnica čvrsto oko rukohvata – i skrenuh udesno. Kod “ležećeg policajca” pređem ulicu, udarim širom stranom pločnika i malo zabrzah. Ah, “zabrzah”!
Sa suprotne strane stiže bijeli kombi. Kad se približio, naglo uspori, kao da se plaši da ću mu se baciti pod točkove.
‘Ajde, bolan, što si se usr’o? Nisam toliko lohotan! nacerim se i gvirnem u kabinu. Velika, prosijeda glava, široka ramena, ruke k’o lopate. Zabuljio se u mene. Marko!
“Nemoj bježat’! Kud si krenuo?”
“Baš si brz! Zar je to petnaest minuta? Hajde, parkiraj tu, pred kućom. Sad ću ja. Vidiš valjda i sâm da nisam ptica-trkačica.”
Nasmijao se, onako od srca.
Kad smo se posljednji put vidjeli, ima tome desetak godina, opet je bio u pitanju jedan poslić. Došao da mi sruši staru, crvljivu ogradu i postavi novu. Obojica, tada, u najboljim godinama. Meni četrdeset i neka, a njemu sredina tridesetih. Svidio mi se odmah, taj čudni hrmpalija. Ruke k’o lopate, a ljeporjek, i nekako, čini mi se, u duši mekan.
“Vidi te, koliki si, moj Markane! Ili si ti u međuvremenu porastao, ili sam se ja smanjio?”
“I jedno i drugo, bȉće” uzvrati on. Ne vidi se da je iznenađen. To mi se sviđa. Mrzim one koji, kad me vide, odmah krenu s tužnjakom. Znam ja kako mi je.
Neće ni rakiju, ni kafu. “Nismo u Bosni, bogati! Tek što je prošlo podne. Nego sjedi, i kaži kako si.”
“Ah, jebiga…” Krenem, i ukratko mu ispričam istoriju bolesti.
“E, moj jaro, koja muka,” nasmješi se stolar kad sam završio. A onda kao da se prenu, dodade: “I kod mene ti je u zadnji kraj bilo svašta. Da sam vičan slovu, mogao bih naspisat’ cijelu knjižurinu.“
“Šta je bilo, moj Markane? Nije valjda i kod tebe bolešćina?”
“Ma jok. To ne. Curice, falabogu, zdrave k’o drijen. Nego, ja.”
“Šta, bolan, ti?”
“Čekaj. Nego, daj nam ipak skuhaj tu kavurinu.”
“Nemam turske. Samo filterušu.”
“Daj šta daš. A onda sjedi, da ti sve polako ispričam.”
I, nakon srka kasne “dočekuše”: “Dvije i osma. Ona jebena kriza. Firma sa sto dvadeset spala na osamn’es’ duša. Dok jednog dana i mene nije pozvalo. ‘Slušaj, Marko, gotovo je. Još malo pa ćemo svi otići. Nego, završi taj zadnji veliki klus*, još mjesec, mjesec i po dana. Dobićeš još tri plaće, i to je to.’
Ta firma mi je bila druga kuća, znaš. Ja sam ti k’o Japanac. Kad mi je negdje lijepo, za to sam mjesto spreman poginut’. Zato sam i otišao iz Bosne. Više nije bilo lijepo.”
“O’š rakiju?”
“Ma jok. Nego sve mišljah: mene neće zakačit’. A kad mi je to rekao… Najgore mi je bilo ono zadnje. Šutnu te k’o ćuku na ulicu, ali im prije toga moraš završiti posao. Hajde, mislim se, strpiću se nekako. Tri plate su tri plate, cure moraju nešto papati, pa dok se ne snađem…”
“Logično. Hoćeš barem da naređem malo meze?”
“Ma jok. Doručkov’o sam. Slušaj sad ovo: pri kraju, skoro završili, kad me vođa smjene poče zajebavat’. Te nije ‘vako, neg’ ‘nako, pazi šta radiš, nije ti ovo ćaćevina, te vidjećemo još za te tri plate… Ja sve šutim. Ali kad mi reče: ‘Nije čudo što su te otpustili kad nemaš pojma s poslom’, meni pade klapna na oči. Sve mi je mog’o reć’, samo to ne. Poslije dvadeset godina crnčenja! Bile tu neke palije. Dofatim jednu, pa preko leđa. Fis! Odma’ ga ukinulo.
Dotrčaše kolege, k’o da ga brane – šef im je - a ja i na njih. Sve ih povalj’o. K’o ‘šenicu! Istrčalo iz kancelarija, pa kad je vidjelo da sam baš zakrvio, svi štûra. A ja za njima. Bataljona vojske se tada ne bi’ uplašio!”
“Znao sam da si zajeban, ali toliko…”
Odmahnu rukom. “U to će sirena. U meni nešto kvrcnu. U auto, pa bjež’.”
“???”
“Pojma nemam kako sam kući došao. Na onom velikom kružnom toku, cara tog i tog, sve u krug. I tu se najednom otrijeznim, pa kući.”
“I, jesu li te spengali?”
“Ja kući, a u mene mi žena sva u suzama. Javilo joj, mišljah. ‘Šta je, bona, što plačeš?’, pravim se nevješt. A ona ni pet, ni šest: “Otkud znaš? Ko ti je rek’o?” Zbunim se, ne znam o čemu priča. “Šta, bona, ‘ko mi je rek’o’?”
“Što su ti oči crvene, k’o u vampira?” ne prestaje.
Kako joj sad kazat’ da sam povalj’o i šefa, i silu kolega? ‘Duga priča. Kazuj što plačeš.’
I tada mi, napreskok i sve jecajući, ispriča da je tog jutra dobila otkaz. I ona. Istoga dana! Da mi je neko prič’o…”
Kao da se uplašio tolikih riječi, naglo zašuti.
Ništa ga ne pitajući, odoh po bocu, i čašice. Kucnemo se.
“I, šta bí,” upitah ponovo, osjećajući kako mi žésta namah grije stomak, “jesu li te spengali?”
“Ma jok. Šef vidio da je i on prećer’o, da ne može sa mnom tako. Svi me znaju k’o vrijednog, primjernog radnika. Poslije mi pričali da je policajcima rek’o da me ne ganjaju. Firma će to riješiti. A možda je utrtio da mu ne pokucam na vrata. Zna on dobro da sam došao iz rata.”
“I dalje?” Nestrpljiv sam. Dosipam ljutu.
“Čekaj, kud si navr’o? Vidi ga! K’o da nije na bolovanju, pa mu se nekud žuri.”
Kucnemo se.
“Ja i dalje drhtim. Nazovem kućnog ljekara, a on će: ‘Ne mogu sad, Marko. Kraj radnog vremena, krenuo sam kući. Smiri se, probaj malo odspavat’, pa sutra zorom do mene.’
Došlo mi da odjurim tamo i da ga izlemam. I njega. Gori mi pod nogama, a on tako… A onda pogledam one moje curice, Skupile se u uglu k’o dva pileta, gledaju i slušaju. Dosta sam belaja danas napravio, pomislim. Spustim slušalicu, i odem da se istuširam.
Sedmicu odmarao, doktor mi dao neke bobe i rek’o da ne talasam. A onda skontam šta ću i kako ću. U direkciju, kod glavnog direktora, pa pravo u kancelariju. Sekretarici slažem da me ovaj čeka. On tamo sâm.
Dobar dan za dobar dan, vidim da se unezgodio. Pogledava unaokolo, skida i briše naočale. Ne zna ni đe bi, ni šta bi.
‘Ko te je pustio?’ pita.
‘Niko,’ odgovorim ja. ‘Valjda nakon dva’es’ godina imam pravo na pet minuta razgovora. Tako?’
‘Hajde, neka ti bude. Nego, čujem da si napravio džumbus na gradilištu?’
‘Dobro si čuo. Zato sam i doš‘o. Da se dogovorimo.’
I sve mu lijepo ispričam. Kako sam dva’jes godina tu, kako volim firmu, za svo to vrijeme ni dana bolovanja, da mi je to druga kuća... I za one tri plate mu rekoh, i za šefa smjene, što me je zajebav’o. Da sam zato poludio. Da ovome to nije trebalo. Sve sam mu iskantao.
‘I, šta ćemo sad? Šta predlažeš,’ upita direktor.
‘E ovako ćemo, šefe. Ti me znaš, ako ne lično, onda iz priča. Sa mnom možeš kako hoćeš, dok mi ne prekipi, ali mi one kući ne diraj. Za njih sam spreman poginut’. Ako si ikakav čovjek, razumjećeš. One tri plate su ništa. Nisam valjda samo to zaradio? Nego, isplati me barem za godinu.’
Umalo mu ne padoše cvike s nosa.
‘Kako to misliš, ‘za godinu?’
‘Pa toliko bi’, jadan ne bio, po zakonu dobio i da sam, ne d’o bog, nastrad’o na gradilištu, ost’o bez noge ili ruke. Je li tako?’
‘Nije baš skroz tako, ali hajde-de.’
‘U pravu si, ovo je gore. Prav-zdrav, a na ulicu. Ti sigurno nećeš ostati bez posla.’
Samo me gleda.
‘Nego, daj ti meni dvan’es punih plata, dok se ne snađem, i da te više ne sanjam. Nemoj, bolan, da zakeramo. Znaš kakav sam. Ako si fer, mekan k’o duša, a ako zakrmiš… Naš’o bih te u mišjoj rupi. Znam gdje stanuješ.’
‘Je li ti to meni prijetiš?’
‘Bože sačuvaj! Samo velim da moraš imat’ razumijevanja. Malu macu kad stjeraš u ćošak, i ona zna gadno da ogrebe.’
‘I to ti je dosta? Ta plaćena godina?’ pita, a sve me mjerka preko cvika.
‘Jes’. Više me nećeš vidjeti.’
‘Tako?’
‘Tako.’
Uzme telefon sa stola, okrene broj, i za deset minuta u kancelariji se stvori advokat. Tašna, mašna, brdo papira pod rukom.
Dišo mu polako, sve gledajuć’ me u oči, izdiktira uslove. Ja samo klimam glavom. Jednostrani raskid ugovora na štetu firme, 12 plaća, bez drugih prava. Pečat. Potpis jedan, potpis drugi, meni jedan, firmi jedan primjerak. I to je to. Još se i rukujemo. Mokar mu dlan.”
Opet se kucnemo. U glavi mi se već malo muti.
“Dobro to, ali šta sad radiš?”
“Pa vidiš, nisi slijep? Jesi li na kombiju pročitao naziv firme?”
“???”
“Opet bauštel. Ali, sad svoj gazda. Svaka lova iscuri, ako je u nešto ne uložiš. S obzirom na moje iskustvo, ovi s biroa me svjetovali da opet počnem nešto tu ali za sebe. Kad si sam gazda, moraš dobro skontat’ šta i kako. Ne smiješ se zajebavat’. A radnici moraju slušat’."
Namigne, i ustane. “Nego, hajde da vidimo šta ti to trebam odradit’. Čekaju me na gradilištu”.
------
* Klus – posao (hol.)
.......................
MALA MERAJA
Draganu P.
K vragu, kud im rekoh da dođu baš danas!, bijesno otrese nogom, pogledom prelazeći preko police za knjige. Tražila je ključeve od auta. Maločas se u žurbi okliznula u kupatilu. K’o da idem na bal, a ne u dom za đuturume, protrlja rukom zglob na nozi.
Za sve je kriva starija kćer. Danas je bio njen red da ode do oca, ali ju je sinoć nazvala i rekla da će imati ogromnu gužvu na poslu. Osim toga, dolazi joj jedan važan klijent. “Strašno mu se žuri, mama. Izbacila ga žena na ulicu, pa mora hitno da se useli u novi stan. Moramo se sastati sutra popodne,” zabrzala je kćer, i prekinula vezu. “Da je ne bih odbila”, šapne, kao da je neko u praznom stanu može čuti.
Odmah poslije kćerke nazvala ju je Vedrana, pitajući kad bi ona i muž, koji je dugo bio u bolnici, skupa s njom mogli njemu u posjetu. Nije je mogla odbiti. Zove već treći put. Pomisliće da ih izbjegava.
Zato joj je danas sve na trku. Prvo, zorom, na čišćenje. Jutros je imala dvije dobrostojeće porodice, obje na drugom dijelu grada.
Napokon iza malog svijećnjaka ugleda ključeve, zgrabi ih i izjuri na stubište.
***
“Hajde, bona, šta se lickaš? Pa ne idemo na svadbu!”, viknu Damjan. Čekao ju je kod stepenica, s razapetim velikim kišobranom. Sijevalo je, a on se oduvijek strašno plašio groma. Volio bi sresti čopor vukova usred šume, nego stajati napolju dok sijeva i grmi. Osjećao je kako mu blago podrhtavaju koljena. Ta tek je prije par dana ustao iz kreveta. Pluća više nisu škripala, ali se i dalje plašio do kraja udahnuti zrak. A sad je još mora čekati na meraji. Puše k’o mahnito!
Vedrana se napokon pojavi na vratima. U kabanici, s kokuljom na glavi.
“Čekaj, moj ti, kud si navr’o? Pa imamo vremena!”
Imamo, pomisli Damjan, ali kod tebe su ključevi. Dok ja ovdje čekam… Okrenu joj leđa i krenu ka autu. Nije imao živaca za svađu.
“Koji ti je đavo,” upita ga kad su sjeli, ona za volanom, on do nje. “Ako ti se ne ide, mogao si ostati kod kuće.”
“Ko kaže da mi se ne ide? Samo mi se ne dreždi vani, na kiši.” A dobro je osjetila. Nije mu se išlo. Dosta mu je njegove muke, a sad još treba gledati zėmu koji je, kažu, stoput gori od njega. Ali moralo se. Znaju se još od prvog Centra.
***
Teška priča, taj njegov drug iz malog mjesta u sjevernoj Bosni. U ratu kao civil ranjen u rame prisilnom na kopanju rovova. Jedva ga spasili. Morao vani na operaciju – ona s njim - pa ih tako ovde izbacilo. Ruka ostala skoro nepokretna. Prestar, radno nesposoban, samo je gledao naše programe i vegetirao. Živnuo bi tek kad se ljeti vrati u zavičaj. Pod jabukom u dvorištu, uz rakijicu i mezu, pa i u ruševnoj kući – njegov raj!
Ali ga je to i prenijelo. Više je pio, pa se, lohotan, nekoliko puta gadno razbio. Jednom tako pao sa stepenica da je i onu zdravu ruku slomio na dva mjesta. To je bio početak kraja. Na koncu su mu, kad se vratio u Njemačku, ranjenu ruku morali odsjeći zbog infekcije.
No, ni tada mu đavo nije dao mira. U dnevnom bi se boravku stalno nešto saginjao, istezao i protezao, najčešće da nešto dohvati. Pa bi se opet skargao. Up’o, kako se govorilo u zavičaju. Pošto su on i žena već odavno sami – djeca odrasla i otperjala - ona je jedno vrijeme nekako durala i deverala, sve dok se zadnji put nije tako polomio da nije bilo druge nego da ga smjeste u starateljski dom.
***
I eno ga sad tamo, k’o ikebana. Ni riječi njemačkog, a i da ga zna ni’š koristi. Pri jednom od padova oštetio vratne tetive, nagnječio glasne žice, tako da ga je sad samo njegova žena mogla razumjeti. A i to ne uvijek.
“Kako se drži,” upita Damjan Vedranu, zureći pred sebe, kroz vlažno, zamagljeno staklo.
“Ko?”
“Ah, ko. Kenjac! Ona. Za njega znam, to mi ne moraš govorit’.”
“Ah, kako? Zna joj duša!”
Iskosa ju je pogledao.
“Kaže da je tvrdoglav i nezahvalan,” nastavi žena, pažljivo zaokrećući u glavnu ulicu. “Čim s nekim popriča duže od dva minuta, on se odmah buni i krešti, mlatara rukama, traži da ga povede u šetnju.”
“Tak’i je oduvijek,” progunđa Damjan. “Tvdoglav i nedokazan. A ljubomoran k’o ćuko.”
***
Još je nema. A rekla je da će mi danas dovesti i onog smotanjera i njegovu ženu. Navalili da dođu, kaže. Koji ću im ja hakurik? Da mi se smiju ispotiha? K’o da sam željan njegove priče? Ali hajde, bio je bolestan. Nek’ dođe, kad je navalio.
Opet nervozno pogleda na sat, pa se pridignu na postelji i pritisnu dugme na zidu iznad kreveta. Otkad je ono zadnji put pao u pokušaju da se domogne kolica, strogo su mu zabranili da sâm izlazi iz kreveta. Onda nek’ priskoče. To im je pos’o, uostalom. Danas je na dežuri ona mlada, riđa. Dobra k’o metak. Lijepo ju je gledati. Pomoći će mu da se smjesti u kolica, a dalje će sam. Do lifta, pa u prizemlje. Tamo će ih sačekati.
***
Strčala je do izlaza, sve ćuteći peckanje u zglobu. Znala je da sigurno već gleda na sat. Barem sreća da joj ne može kvocati.
Čudno joj kako taj čovjek – a živi s njim evo već tolike godine - ni sada nema osjećaja za realnost. Još misli da je glavni, da mi može naređivati. U Bosni me je znao u pô noći dizat’ iz kreveta da njegovom društvu pravim mezu i doturam rakijetinu…
A i ona je radila. Bila prodavačica u granapu. To joj bješe sav izlazak u svijet. “Tamo je to bilo normalno, ali ovdje… Nećeš, bogami!
Za razliku od njega, ona je brzo naučila jezik. Doduše, ne perfektno, ali dovoljno da se može sporazumijevati.
Pošto je, zbog godina, iz opštine nisu tjerali da radi, našla je jednu ženu da joj čisti kuću. Prvo jednu, pa dvije, da bi ih, kad se pročulo, imala i po pet-šest sedmično. Love do krova! A gazdarice prezadovoljne.
Šta one znaju šta je čišćenje? Kod nas je sve moralo bit’ cakum-pakum. A bila si i domaćica, i radnica, i ljubavnica. Ove nit’ po kući lickaju, nit’ kuhaju. Sve im rade muževi. K’o da su im koke od zlata!
Zlurado se nasmješi, otresajući kišu s kose i okrenu ključ u bravici auta.
***
Rano popodne, a već sumrak. Namrčilo se i utišalo, kao da će sad ljuljnuti. Srećom, jedan dio dvorišta u starateljskom domu je bio natkriven. Tu su žene mogle pušiti i torokati, a njih dvojica lijepo odšutjeti. Doduše, Mato je isprva probao nešto kazati, ali nije išlo. Damjanu je bilo bezveze da se pravi kako ga razumije, a nije imao pojma o čemu on to. Isprva bi ga je nešto i priupitao, naginjao se k njegovim usnama, ali je brzo odustao. Zašutio je i gledao u sopstvene šake, još blijede od dugog ležanja. Katkad bi digao pogled i zagledao se u dva velika kaveza u uglu dvorišta. U jednom nekoliko šarenih ptica, a u drugom – pravi kokošinjac! Oroz, kvočke i pilići. Valjda da se starci, na maloj meraji, imaju čime zabaviti…
Divio se Nijemcima i njihovoj brizi za stare i nemoćne. Čudno. S jedne strane individualizam na kvadrat, a s druge velika, katkad čak i neočekivano kreativna briga za one s ruba zajednice.
Žene se baš rastorokale. Prepušten samom sebi, Mato se u jednom trenutku stade buniti. Napinjati glasne žice, rukama išaretiti njegovoj gospođi. Ova ga iskosa pogleda, uzdahnu i reče:
“Eto vidite? Već se buni! Hoće da ga vodim u šetnju.” Kao slučajno mu puhnu dim u lice. “Neka ga, nek’ još malo sačeka.” I nastavi s pričom.
Na to se Mato ljutnu, odgurnu nogama unatrag, i kolica krenuše u rikverc. Vedrana skoči s klupe.
“Neka, moja ti. Pusti ga! Nek’ se malo ispuše, i opet vrati za sto. Nema on kud.”
Vedrana zastade u pokretu, pa opet sjede za sto.
Gledao je kako Mato bijesno okreće kolica i kreće ka drugom kraju dvorišta. Dođe do kaveza s kokôšama, pa se tamo zaustavi, i umiri.
Damjan se opet isključio. Nije obraćao pažnu na smisao žubora riječi kraj njega. Zamišljeno je gledao u svoje, pa u ruke dvaju žena.
Pa onda u oblake. I, niže, prozore soba u domu. Većinom nikog, tek poneka starica, u šlafruku.
Kocke, tvrde i sive, pod nogama.
Opet pogleda prema kavezima i Mati, tom čovjeku na koga se sve skargalo. Leđima okrenut, u kolicima ispred žice. O čemu li misli?
Mato se naglo okrenu, s širom iskolačenim očima. Mlatara rukama, a usta mu širom otvorena. Kao da grca. U donjem dijelu usne duplje nakrivljena bijela niska s roskastim mesom. Ispala proteza.
Damjan krenu da upozori žene, ali ga nešto zadrža. Sjedi tako, kao u gustom blatu okovan, dok po nastrešnici lupkaju i plešu prve kapi kiše.
17. Bajruzin Hajro PLANJAC (1961.) / BiH
DJEČAK IZ TEŠNJA
Svake godine majka i babo slali su nas po nekoliko dana na raspust kod daidže Mirze i daidžince Enise u Vogošću. Uslov je bio, kako su govorili da prođemo peticom.
Daidža je imao ogromno imanje. Imao je dva sina mojih godina, Damira i Darisa, sa kojima smo se Sadika i ja igrali do iznemoglosti. Bilo je tu još dječaka i djevojčica.
U daidžinom komšiluku u Vogošći bila je jedna predivna djevojčica. Zvala se Mojca. Damir je pričao da je njen babo Ragib Smajlović bio poznati rukometaš, igrao u RK Vogošća i u reprezentaciji BiH. Otišao je na vrhuncu slave, kao dobro plaćen profesionalac, u RK Celje gdje je jedno vrijeme bio i kapiten. U Sloveniji se i oženio. Imao je djevojčicu Mojcu, koja je naših godina i cijeli ljetni i zimski raspust provede kod nane Samije u Vogošći. Mojca je bila predivna. Družila se sa mojom rajom. Ja sam je ponekad krajičkom oka posmatrao. Pored zanosne ljepote i šarma bila je odjevena po posljednjoj modi.
Patike, šorcevi, trenerke, bokserice, ruksaci,.... bili su modni hit. Moje starke sa pijace ili farmerke iz polovnjaka nisu išle uz njenu brendiranu garderobu.
Nisam ni pokušavao joj prići. Za njom su jurili dječaci sa Kobilje Glave, Koševa, Ciglana,... i to djeca čija su roditelji bili političari, uspješni poduzetnici, glumci, novinari, književnici,...
I sama pomisao da joj se približim, da se sa njom zabavljam, odbacivo sam u startu. Dani su prolazili tiho kao što prolazi tiha Bosna vogošćanskim poljima. Svakodnevno sam bio sa Damirom, Darisom i Sadikom. Pomagali smo daidži i daidžinci i igrali smo se do iznemoglosti fudbala, ali i drugih igara. Ponekad bi odlazili sa dječacima iz komšiluka do Rajlovca, Semizovca, Koševa,.. bez obzira što nam je dajdžinca prijetila da ćemo se izgubiti ako odemo daleko.
Jednog popodneva dok smo se kupali u modrozelenoj rijeci zapazio sam da me Mojca posmatra zavodljivo, pogledom punim čežnje, bez obzira što je bila okružena sa nekoliko dječaka, sportski građenih i znatno starijih od nje, dječaka kojima su već nausnice počele rasti. Ona je bila sočna i šmagljiva kao najzrelija viljamovka kruška u bašti moga djeda Mehmeda. Već se bila zadjevojčila. Nabujala prsa privlačila su kao magnet čežnjive poglede svih dječaka na plaži. Tijelo kao izvajano sa dugim nogama i crnom bujnom kosom. Svi su zagledali, kako muški dio kupača tako i ženski. Po najviše ju je mjerkao jedan visoki Tarik. Njegove usne zategnute u luk, kao da su htjele prema meni svakog trenutka da odapnu strijele. Ili mi se to samo činilo. Ma pusti. To je slučajnost. Gdje će slovenačka ljepotica izabrati mene smotanka u pocijepanim patikama i izbliedjeloj staroj majici pored ovih sarajevskih manekena i sportista odjevenih po posljednjoj modi. Gdje će mene, rekao sam sam sebi još jednom i otišao sa Damirom i Darisom skakati sa mosta u duboke virove Bosne. Nakon nekoliko dana provedenih u Vogošći kod daidže sa Damirom, Darisom, Kenom i Mojcom, po strogoj očevoj želji, morao sam se vratiti u Pousorje, a sestra Sadika je ostala u Vogošći do kraja raspusta. Pred početak škole i Sadika je radosna stigla kući. Pričala mi je da joj je bilo lijepo, da se ostatak raspusta družila sa onom zgodnom Slovenkom Mojcom i da joj je na polasku dala tri knjige na poklon koje je ovdje čitala za vrijeme raspusta.
Odmah sam tražio da vidim šta je Mojca čitala. Bila je to Antologija bosansko-hercegovačke priče za djecu, Omladinski roman Zastidio se majke, slovenačkog pisca Ivana Cankara i Mali Princ, francuskog pisca-pilota Antoana Egziperia. Sadika mi je ostavila knjige da ih pogledam a ona je otišla majci pomoći u kućanskim radovima.
Listajući knjige, koje su mirisale na skupi Mojcin parfem, tražeći u njima prvo ilustracije, u jednoj ugledah kovertu, adresiranu na ime Hana Razgoršek Celje, ulica Franca Prešerna broj 182/2. Ovo je sigurno Mojcin rukopis i odlučih da je otvorim. Ne znam zašto. Učitelj me je učio da je nekulturno čitati tuđa pisma, ali nešto me vuklo. U plavkastoj koverti na bijelom listu prelijepim krasnopisom pisalo je:
Draga Hana,
Jaz sem od prvega julija pri babici v Bosni, v Vogošči, kjer tečejo dnevi mojih počitnic. Tukaj je res zelo lepo. Veliko je fantov in deklic, s katerimi se družim in igram. Sredi julija prišla sta iz Tešnja fant in deklica svojemu stricu, to je pa naš sosed Mirza, ki ima dva sladka fanteka Damirja in Darisa.
Skupaj smo preživeli petnajest dni, potom je on odšel v svoj Tešanj, z obljubo, da se bo vrnil sredi avgusta. Nestrpno sem ga čekala, ni se pa vrnil.
Moram še povedati, draga Hana da sem se zaljubila. Res. Zaljubila. Zaljubila sem se v tega fanta iz Tešnja. Vse do ušes. On je najljepši med vsem. On je najdraži. On je najvišji. Ima modre lasje, oči kot morje v Portorožu, najboljši je tudi ngometaš. Res je, zdi se mi, kot da me ne opoža. Prepičana sem, da se folira. Sestra mu je tudi preluštna. Z njo se druživa. Ona mi o njem vse pove. Bom ti vse ispovedovala, ko se konec avgusta vrnem v Celje.
Rada te imam. Tvoja Mojca.
Nisam sve mogao razumjeti, ali razumio sam dovoljno, da se Mojca zaljubila u tog fanta iz Tešnja, to jest mene.
Dah mi je stao. Zar Mojca svojoj najboljoj drugarici Hani u Celju piše o meni pored onoliko dječaka sa kojima je bila okružena. Zar sam joj ja najzgodniji, najljepši, najdraži i najslađi....
Pa kakva sam ja to budala da skoro čitav raspust ne primijetim princezu koja je zaljubljena u mene. Kako da ja... Počela mi je izlaziti na oči. Vidio sam njen osmijeh kud god sam išao. Bila je sa mnom tu, u Pousorju. Sa nestrpljenjem sam iščekivao novi raspust i odmah ću od prvog dana da pitam babu i svoju dobru majku da ga provedem u Vogošći. Tako sam zaljubljen lebdio čitav sedmi razred. Već drugog dana raspusta spremao sam se u Vogošću, raznježen, zaljubljen i samo mi je pred očima bio Mojcin lik.
Tu veče nisam mogao zaspati. Hvatao sam san ali uzalud. Njen lik vidjeo sam u mjesecu koji je kao lopov provirivao kroz prozor u moj sobičak i nije mi dao da zaspim . Tako sam dočekao lijenu zoru i prvi pozdrav sunca kroz moj prozor. U njegovim čarobnim zrakama vidieo sam Mojcu. Ustao sam, spremio se i krenio na autobus koji je sa Banje Vrućice vozio za Sarajevo . Do stanice me pratila moja vrijedna majka noseći dvije torbe svježeg povrća koje sam trebao predati daidžinci. Sve mi se činilo, da pored mene ide Mojca, da me zavodljivo gleda i da se smješi.
Ljepote čarobnog Pousorja, koje se budilo iz sna, kao i umili pjev slavuja u obližnjim šumarcima i šikarama nisam ni primjećivao. Svu moju pažnju i osjećanje zarobila je Mojca. Želio sam da što prije stignem u Vogošću,da je sretnem, a autobus, ko nikad do sad, išao je najsporije što je mogao.
Predveče sam izašao sa Damirom i Darisom u kino gledati neki ljubavni film. Pred kinom sam sreo Mojcu zagrljenu sa Tarikom, visokim klipanom čiji je babo bio direktor pošte u Vogošći.
Već sutradan sam se vratio prvim autobusom za Tešanj.
18.Kristijan Modrušan (1984.) / Hrvatska
OGLEDALO
Ogledalo je moj odraz, marioneta
kruga začaranog blizanac brat
u svemu me oponaša i prati
ruga ponašanjem se mi mojim
fizički dvojnik, vjerna imitacija
punini, nutrini mojoj antipod
prazna ljuska narcisova lica
tišini mojoj replika bučna
pokušavam ga nečime smesti
prestrašim ga da ha! viknem
nema razlike, vješto me kopira
plašim sebe samoga, kraju na
ZMIJA
Zmija se uvija i spokojno kreće
bespuće u negdje putem svojim
trag na pijesku il tlu mekom
svanuće u prati stazu njenu
obnoć – lovi, il možda spava
ljuske kroz upija toplinu danju
na vrućem se stijenju izležava
pljuske poput nesta šušnjem prvim s i
Zmija se obrće i danomice gmiže
mamac i uskličnik rep je njen
ona klizi prirodom ko morem
čamac bezvremeni, struje prati
Glatka koža odjeća joj ljetna
reptila živoga opna tanka
mrtvo tkivo osušeno u travi
odbacila, putem, ona koje
Mirsada Šabotić (1966) / Crna Gora
OBEŠČAŠĆENA
Sivilo oktobarske magle prekrivalo je vrleti Breze ne dajući suncu, koje je polako zalazilo, da pomiluje tek pokoju travku, koja se skrivala iza hladnog kamenja. Mlada Elda je mačugom tjerala goveda, koja su tog dana bila posebno nemirna i često prelazila ogradu i pasla na tuđem pašnjaku. Majka ju je često korila govoreći joj da mora da bude pažljivija jer ne može da trpi više komšiju, koji joj često prigovarao da Elda namjerno pusta krave u njegov pašnjak. Posljednji put joj je zaprijetio da će joj goveda gurnuti niz obližnji krš.
Eldina majka je bila udovica. Kada je Elda imala godinu dana, njen otac je nastradao u vojsci. Navodno je pucao sebi u grudi. Hana, Eldina majka , nikada nije povjerovala u tu priču. Niti je imala snage , niti volje da se pobuni. Živjela je sa sumnjom da joj je muž ubijen. Nije imala zaštitu ni od koga. Muž joj je bio jedinac, a u to vrijeme najveća podrška je bila porodica...
Krave su se teško kretale ispred Elde. Vrijeme im je bilo za mužu. Već ogladnjela, Elda ih je nervozno udarala prutem s namjerom da ih natjera da požure, jer joj je trebalo pola sata hoda da stigne do kuće. U jednom trenutku, iz šumarka, pojavi se komšijin sin. Bio je to dvadesetogodišnji mladić. Zvali su ga Beljo. Taj nadimak je dobio dok je bio još dijete. Imao je svjetloružičastu kožu, kosa mu je bila svijetla i tanka, a kroz zjenicu su mu se crvenjele mrežnice.
Kada ga vide, Elda se unespokoji. Beljo je išao ka njoj, a njoj se učini da su mu zjenice bile crvenije nego inače. U desnoj ruci je držao polupojedenu jabuku, a u lijevoj ogroman prut. Iz ustiju mu se slivao sok od jabuke i doticao okovratnik izblijedele košulje. Krezavi zubi su mu se nadzirali ispod tankih usana.
- I danas su vaše krave harale po našem pašnjaku- zavika on bacajući ostatak jabuke.
Danas nijesu, vala, čuvala sam ih, nijesam im dozvolila – tiho reče Elda.
Sada ćeš da platiš – sad već grubo reče Beljo i krenu prema njoj.
Elda se zbuni, srce poče da joj lupa i jedino što učini, čučnu držeći ruke nad glavom. Očekivala je udarac, ali ne. Beljo je gurnu, leže na nju, skloni joj maramu sa glave i poče životinjski da je steže. Pokušavao je da joj odveže učkur na dimijama. Elda poče da vrišti, sklanjala mu je ruke sa sebe, ali je udarac po glavi ošamuti. Bila je u polusvjesnom stanju. Osjetila je kako joj Beljo skida dimije. Smogla je snage i opet počela da vrišti. Demonijačna požuda zahvati ovog mladića i on je podiže, udari je snažno još jednom po glavi. Elda se skotrlja, udari glavom o obližnji kamen i izgubi svijest.
*****
Kada je otvorila oči, bio je već mrak. Tresla se od hladnoće. Njene dimije su bile bačene nedaleko od nje. Osjećala je strašnu bol u glavi, ali i među nogama. Sjetila se šta se desilo. Pogledala je svoj donji dio tijela. Kapi krvi su joj bile na butinama.
Niz brezovačka prostranstva začuo se bolan krik jedne šesnaestogodišnjakinje koja je bila žrtva neljudskosti uobličene u muškoj pohoti i strasti.
Niko je nije potražio, čak ni majka. Niko... Nije ni čula medenice sa vrata goveda. Shvatila je da su goveda, vjerovatno, sama otišla kući. Čudila se što je majka nije potražila. Okrenula se oko sebe. Nije bila na mjestu gdje je napao Beljo. On je odvukao da ne bude odmah pronađena...
Pustoš, strah i samoća romili su joj dušu. Krenula je, ali u suprotnom pravcu od kuće. Kao dijete, sklanjala se od kiše u obližnjoj pećini. Dok je grmljavina odlijegala vrletima, pećina joj nije bila samo spas od kiše. Tu je birala trenutke da bude sa svojim ocem. Trebao joj je, kao i što joj je trebao noćas, da je zaštiti, da je uda, da uživa u unučadima. U njenoj svijesti imao je brkove, bio je crn sa punačkim i rumenim obrazima. Posebno crn, jer su njene komšije bili svi bijeli, i kosa im je bila bijela, vjerovatno su bili albini. Oduvijek je bilo strah od njih, oduvijek,i, eto, taj strah nije bio bezrazložan, nije...
Hladnoća koja je izbijala iz stijena pećine, još je više uznemiravala. Sklopila je oči i pred njom se opet pojavi njen otac. Međutim, više nije bio crn i mlad. Sijeda kosa mu je prekrivala lice, a obrazi više nijesu bili crveni, dobili su neku surovu modru boju. Jecaj iz Eldine duše upotpunjavao je pukotine pećine. Zaboravila je na hladnoću spolja, njeno srce je postajalo sve hladnije i hladnije.
Neizmjenično su joj se u svijesti pojavljivala dva muškaraca. Ovaj drugi je bio Enko, mladić kojem se obećala ljetos. Planirala je da zimus izatke još jedan ćilim i na proljeće da se uda. U tom njenom bunilu, tišina je vriskala iz njene duše. Shvatila je da se ne može udati za Enka, i ne samo za Enka, već ni za koga. Ko će nju sada obeščašćenu. Znala je šta je to devojkaluk, znala je da je za muškarca to najveća vrijednost. Nestala je njena ljepota, njen vitak stas, njena plemenita duša, sve je otišlo sa kapima krvi iz njenog tijela, sve...
Počela je da vrišti i razbija strašnu tišinu u pećini. Udarala je glavom o zidove, čupala se za kosu. U toj beskonačnoj boli, pomanjale oči njenog oca i Enka. Zaspala je sa željom da se više nikada ne probudi.
- Evo je, evo- u polusnu je Elda začula muški glas.
Snažne ruke su je podigle i iznijele vani. Jutarnje sunce joj zasijeni oči. Bila je u rukama Beljovog oca. Počela je da vrišti, da se trza. Strah joj opet zarobi dušu. Snažno je odgurnula čovjeka od sebe, čovjeka u čijim venam teče krv demona koji joj je zasvagda uništio život. Zagrlila je svoju majku koja je uplakano stajala pored nje. Kao kroz maglu čula je majku koja je govorila da su je tražili svu noć.
Odveli su je kući. Mjesec dana Elda nije ni sa kim progovorila. Živjela je u svom svijetu bola i patnje. Po selu se pročulo da je poludjela, da je nagazila na nešto. Vodili su je kod hodža i popova, ali bezuspješno. Elda je ćutala i sanjala svog oca. Enko joj više nije bio u snovima. Nestao je sa kapima krvi iz rane koju joj je napravio Beljo.
Jednog dana je smogla snage i majci ispričala šta se desilo.
Kao što nije mogla da traži pravdu za svog muža, Hana je i ovdje morala da stegne srce. Beljo je bio vjeren i na proljeće je trebao da se ženi. Na kraju krajeva, ko bi povjerovao Eldi, siročetu sa kojim se život poigrao. Niti je imala amidže, niti daidže, a tetke su joj živjele daleko u Sjenici. Ona je žensko, ona treba da ćuti i trpi, takav je zakon, zakon nazvan zlo!
Elda je zaboravila na Enka i na sve mladiće koji su je prosili. Morala je tu bruku da sakrije na način što se nikada neće udati. Najlakše je tako.
Godine su prolazile, Beljo je dobio četvoro djece, koju je Elda sretala dok bi išla za govedima. Kada je najstarija Beljova ćerka poodrasla, čak joj je Elda pomagala da izatke ćilim za miraz. Na svim dešavanjima u selu, zvali su Eldu da pomogne. Mislili su da nije normalna i koristili su to da bi zadovoljili svoje potrebe. Da, po selu i šire se pročulo da je luda...
Niko nije znao da Elda svaku noć u snu razgovara sa svojim ocem, niko...
Poslije majčine smrti, ostala je sama. Dalji rođaci su je pronašli i udali za jednog šezdesetogodišnjaka. Na gradskom groblju u Peći, zarastao u korijenju, svjedoči jedan mezar o surovoj sudbini čovjeka koji se našao u nemilosti jednog vremena. To je Eldino mezarje. Zaboravljena je, niko nije osjetio njenu bol i patnju, niko nije saznao šta se još desilo na vrletima Breze jedne oktobarske povečerji, niko, samo Bog i moja majčinska i ljudska duša. A Zemljom i dalje šeće pojedan Beljo i šetaće jer je čovjeku usud da sve vrijedno, nevino i plemenito okalja svojom dušom.
NE DAM TE PJESMO
Ne dam te, pjesmo, da te pogani svojim zloduhom oskrnave.
Ne dam te, pjesmo, onima koji Alahove ibadete sebi upućuju.
Ne dam te, pjesmo, onima koji su se toliko uzoholili
Da božanstvo sebi pripisuju
Sjedjeći u izblijedelim foteljama
I perom u ruci
Širk zlosutni šire.
Ne dam te, pjesmo, onima
Koji u dokolici svoju dušu alkoholom napajaju
I ćafirskim mislima i munafičkim jezikom
Svoju grešnu dušu gajretišu.
Ne dam te, pjesmo, poltronima, ulizicama, zinalucima, zavidljivcima,
Ne dam te , pjesmo, sujetnim, škrtim, azginim, lijenim, podrugljivim,
Jer, oni su Alahu najmrskiji.
Ne dam te, pjesmo, onima koji mrze
Jer, „Mržnja i zavidnost proždiru dobra djela kao što vatra proždire drvo.“ (Binbir hadis, br. 573)
Ne dam te pjesmo onima koji istražuju mahane čestitih
I u svojoj nevjeri prema Alahu
Kaljaju sujetom svoju dušu otvarajući džehenemska vrata.
Ne dam te, pjesmo, klevetnicima
Koji kad budu otkriveni
Postaju istinski poniženi.
Ne dam te, pjesmo, takvima
Jer, oni su daleko od imana
Ne dam te, pjesmo, kukavicama
Koji bježe sa bojnog polja ljudskosti
I u čamotinji svoje duhovne melme
Tku mrežu neljudskosti,
Ne, ne dam te, pjesmo, takvima.
Ne dam te pjesmo haramdžijama
Jer ,, Oni koji se kamatom hrane neće se dići, osim kao oni koje je šejtan dodirom izbezumio(EI-Bekare, 275.)
Ne, ne dam te , pjesmo, takvima.
Ne dam te, pjesmo, onima koji zulum čine prema jetimima
Uzimajući im i posljednju kap vode
Da bi svoju nevjernu dušu napojili
Ne, takvim te ne dam, pjesmo moja!
Ne dam te, pjesmo, onima koji gibet čine
Jer dragi Alah ogovaranje poredi sa jedenjem mesa umrlog brata…
Ne , ne dam te, pjesmo, nikom ko je bez dina i imana
Jer, pjesma je dar Božiji
I nju ne dam da mi oskrnave oni koji širk čine.
21. Rabija Hamidović / Švedska
ŠEHERZADA
Želim da ti ovo veče pričam
kao Šeherzada iz hiljadu jedne noći
Možda ćeš tako ostati noć duže
pored mene, u mojoj sjeni
da čuješ priču o nesretnoj ljubavi:
Bio si moj Sultan a ja tvoja Šeherzada!
Nudim ti ključ od katanca
odkljućaj otrovano srce
da ne boli više
da ne boli tiše
pucaju mi vene krv
udara u moždane ćelije
baci kljuc u more,
reci mornaru - da gotovo je naše.
Lađe su isplovile na površinu
a moje tijelo razaraju kiše.
Grizla sam ti usne, ljubila smeđe oči
šaputao si nježno: „Volim te jedina moja!“
šta se to desi ljubavi sa nama, prićaj mi
Gdje smo ono stali? Šta nas ubi?
Bilo smo najljepši par u gradu
čaršija je pričala o nama bajke
Mi smo tu najljepšu bajku ugasili
za jedno veće stali su svi vozovi
što putuju: Sarajevo -Beograd
ti si izabrao svoj put.
Miljama daleko djele nas planine
široko, pusto more
ne vidi se kraj ni ostrvo.
gledam ptice, odletiše ka jugu
osta na sjeveru, bliži se zima
bez tebe, steže me u grudima jače.
Ako se nekada sretnemo
odkljućaj mi slomljeno srce
da ne boli više.
Reci mi da je naš početak nesretnog kraja.
Reci mi da me voliš
kao što je sultan zavolio Šeherzadu iz hiljadu jedne noći.
Reci mi da su ti naše noći još u sjećanju.
Reći ću i ja tebi - da si jedini koji je slomio moje srce!
22.Svetlana Papaček (1973.) / S. Makedonija
ОРДЕНА
Моја бака је била наизглед обична сеоска жена. Жена са поља. Пољанка – како мештани кажу. Рођена дан пред Нову годину. Најавила је нову еру за жене из руралних подручја. Крстили су је у хладним водама реке за хришћански празник Богојављење. Можда је због тога била јака, чврстог карактера. И јаке живце.
Била је образована. За жену њених година завршила је ,,4 разред Српска школа". Волела је читати. Са призвуком туге у гласу говорила би:
- Ако Немци нису спалили село, ја бих прочитала све књиге из школске библиотеке.
Прелепа, иста Ја. Бела као лабуд, са очима плавим као небо. Чиниш у њима може се скупити цели свет.
Сваког лета смо причали о књигама које сам прочитала, а она је прогутавала сваку реч као гладни који је добио мрвице.
И опет ми је причала о љубављу с дедом, који иако је био неколико година млађи од ње, без страха је пролазио кроз надошле Црне реке да би видео његову вољену, макар и на кратко. Из далека, на сеоској чешми где су се девојке окупљале и разговарале чекавши да се шарени бардак напуни са свежом, хладном водицом.
И она је била неустрашива. Газила би боса грудвицама, кидајучи листове стасаниот дувана; када је наводнивала врт који чинило ми се да рађа најукусније поврће у свету, када је чистила дворишта ... била су велика. Поносна и усправна. Ништо није могло да је сруши. Ни седморо деце које је родила није утицало на њену лепоту. Иако је неке од њих рађала неколико дана, још увек је била јака и истрајна. Волела нас је равноправно, свих 11 унука. Из њених уста никада није изашла лоша реч.
Руке су јој биле златне. Као и срце. Од њих је излазио најлепши тврди сир. Најбелије млеко сама би помузила. Краве је гледала као њену децу. Сваки дан чистила им је шталу. А хлеб који би месила ... никад нисте пробали таквог, сигурна сам. Пекла га је у рерни. Зиданој. На стари начин. Корпе које је пунила сламом биле су перје у њеним рукама. Са лакоћом их носила. Пре свега замесивала је хлеб са мајом и пустила да надоће. Вангле су биле велике јер било је потребно да нахрани војску. И били смо бројни као војска и дисциплиновани као војска. Глас јој је пукао ауторитетом. Иди па је не послушај. Нешто ће те стићи. Сламом је палила пећ. Горила је лепо, лепо, док се не би добро загрејала. Затим са крпом потопљеној у води је мало хладила и чистила да би затим на крају са дрвеном лопатом бацала обликовани хлеба унутра. Вратицу би залепила тестом. Да не би топлота излазила. И тачно је знала када је готов. Печени. Знала сам и ја. Научила сам мирис свеже печеног хлеба. А то је значило прикупљање целу породицу на столу где су јели све што је припремила са њеним вештим рукама. Никад неуморни.
Породица срећа, љубав између своје деце и њихово потомство. Слика срећне породице измамњивала је осмех на њено лице.. Бакин осмех којег ћу се увек сећати. Док сам жива. Поносна сам што сам имала бабу испред времена у којем је живела. Поготово зато што кажу да сам иста као она.
Моја бака Ордена.
*****
ОРДЕНА
Мојата баба беше навидум обична селска жена. Жена од полето. Полјанка – како што велат селаните. Родена ден пред Нова година. Предвесник на новата ера за жените од село. Крстена во ладните води на реката за христијанскиот празник Водици. Можеби затоа беше силна, со цврст карактер. И јаки нерви.
Беше образована. За жена на нејзина возраст имаше завршено ,,4 ти разред Српска школа”. Сакаше многу да чита. Со призвук на тага во гласот велеше:
- Доколку Германците не го запалеа селото, ќе ги имав прочитано сите книги од училишната библиотека.
А убава, еве иста јас. Бела како лебед, со очи сини како небото. Чиниш во нив го собира целиот свет.
Секое лето и раскажував за книгите кои сум ги прочитала, а таа го голташе секој мој збор како гладен кој добил еден касај леб.
А пак таа ми раскажуваше за љубовта со дедо, кој иако некоја година помал од неа, бестрашно минувал преку надојдената Црна за да ја види својата сакана макар и на кратко. Од далеку, на селската чешма каде се собираа момите за да си помуабетат чекајќи да се наполни шареното барде со свежа, ладна водичка.
Бестрашна беше и таа. Газеше боса по грутките земја кинејќи ливче по ливче од стасаниот тутун; кога ја вадеше бавчата за која ми се чинеше дека ги раѓаше највкусните зеленчуци во светот, кога ги метеше дворовите... беа големи. Горда и исправена. Ништо не ја рушеше. Ниту седумте деца што ги родила не влијаеја на нејзината убавина. Иако некои ги раѓала и по неколку дена, сепак беше силна и истрајна. Не сакаше подеднакво, сите 11 внуци и внуки. Од нејзината уста не излезе лош збор.
Рацете и беа златни како и срцето. Од нив излегуваше најубавото биено сирење. Најбелото млекото самата го молзеше од кравичките кои ги гледаше како свои деца. Секојдневно им ја чистеше шталата. А пак лебот кој го месеше... немате пробано таков, сигурна сум. Го печеше во фурна. Ѕидана. По старски. Кошевите кои ги полнеше со слама беа пердуви во нејзините раце. Со леснотија ги креваше и ги носеше. Најпрвин го замесуваше лебот зафатен со маја и ќе го оставеше да надојдува. Ванглите беа големи како да ќе треба да се нахрани војска. И бевме бројни како војска и дисциплинирани како војска. Нејзиниот глас избиваше со авторитет. Оди не ја послушај. Ќе те снајде нешто. Со сламата велеше ќе ја вали фурната. Ја гореше убаво, убаво, додека се загрее. Потоа ја метеше со крпа потопена во вода и на крај со дрвена лопата го фрлаше оформеното лепче внатре. Вратничката ја лепеше со тесто. За да не излегува топлината. И точно знаеше кога е готов. Печен. Знаев и јас. Го научив мирисот на свежо печен леб. А тоа значеше собир на целото семејство на софрата каде се јадеше се што беше подготвено од нејзините вредни раце. Никогаш неуморни.
За семејна среќа, за љубов меѓу челадта и нивниот пород. Сликата на среќно семејство кај неа измамуваше насмевка. Бабината насмевка која секогаш ќе ја паметам. Додека сум жива. И се гордеам што имав баба понапред од времето во кое живееше. Посебно затоа што велат дека сум иста како неа.
Баба ми Ордена.
*****
ЛИПОВИ ЦВЕТ
Боли кад цвјета посљедње зрно липовине
Мирис меда гори до сржи.
Доноси тебе.
А ја не желим да дођеш.
Не сада.
Отишао си заједно са трулим цветом.
Тјерам те из ума.
Али ти и даље долазиш.
Живиш у мирису пијаног и слатког.
Кад цвијет липе процвјета.
Дуж тротоара Партизанске.
Остао је део нас, наших душа.
Невини и осуђени.
Коначно заборав.
Да смо једном били ту, у нашем месту.
Љубавно гнијездо савијено испод надстрешнице липе.
Сада нема нас.
Неки други млади удишу медовину.
"Стари ми" постојимо у мирису липовине,
на тротоарима у Скопљу, у Вардариној тишини ...
Наше изгубљене душе лутају тамо
До негде, до следећег.
У неко друго време.
Можда димензија.
Где би постојао Хепи Ендинг.
Дубоко удахнем, затворим очи.
Ту си у мени,
на моју душу залепљен..
Мирис цвета од липе.
*****
ЛИПОВ ЦВЕТ
Боли кога последното зрно липовина расцутува
До срж гори мирисот медов.
Те носи тебе.
А јас не сакам да дојдеш.
Не сега.
Замина заедно со прекапаниот липов цвет.
Те бркам од мислите.
Но, ти сепак доаѓаш.
Живееш во мирисот опоен и сладок.
Кога цвета липов цвет.
По тротоарите на Партизанска.
Таму остана дел од нас, од нашите души.
Невини, а осудени на пропаст.
На крај и заборав.
Дека еднаш бевме тука, во нашето место.
Љубовно гнездо свиено под крошната на липата.
Сега таму не нема.
Некои други млади вдишуваат медовина.
,,Старите ние” постоиме во мирисот на липовината,
по скопските тротоари, во тивкиот ромор на Вардар...
Нашите изгубени души талкаат таму
До некогаш, до следно.
Во некое друго време.
Можеби и димензија
Каде би постоел Хепи Енд.
Вдишувам длабоко, затворам очи.
Тука си, во мене,
на душата моја залепен.
Мирис на липов цвет.
23. Džehva Havić (1943) / BiH
POČETAK BEZ KRAJA
U mislima listam kalendare
godina što nestaše u nama
na njima još ožiljci stoje
utisnuti pečatima
početka i kraja...
Ne uspijem brzo puniti praznine
gdje svjetlost nastaje i završava,
ponekad mi tama skrije vidike,
pa misli ostanu
bez početka i bez kraja...
Godine ćute,
mir se iskrada...
poneka suza oko iznenadi,
život u život uranja...
odbjegla nadanja ostaviše laži.
Gledam...
nebo umotano u sivilo...ćuti...
Suzni osmjeh bez ljubavi blijedi,
kao krpa na suncu
što u travi zaboravljena sjedi.
Osluškujem...sjene me prate..
šapuću istinu duboko u nama,
šapuću laž u ljutnji razgolićenu,
šapuću životnu priču
s dilemom početka bez kraja.
OBORI POGLED
Dan običan...
siv... bezličan...
Poleti vjetre s moga dlana...
uroni u proljeće,
ne čekaj više...
uzmi svježinu novog dana...
jer...
možda prilike ne bude više.
Kiša i proljeće
zajedno dođu,
s vjetrom što ih
u stopu prati,
uz lagane zvuke
i škripu vremena,
ne mogu da ih vratim...
Drugih želja nemam.
Šapat ponavlja
ono što pamtim,
dok nade ostavlja
u dalekom kutku,
sačuvati želim
lijepo u nama
neka blista poput dragulja
svakog dana...
Mnogo je zima ostalo u meni,
ne tražim ih više da me kale...
s potrošenim snovima
i proljećem na pragu
moje su želje tako male...
Radost se ne budi...
u meni spava,
kao mehlem minulih dana.
Otvaram oči,
pogledom obuhvatam,
beskrajna sjećanja
što svemirom plove...
beskrajne radosti
što spavaju u meni,
kao zore što ne čekaju
buđenje moje.
I zato, obori pogled...
nek suze teku...
ne dotiči oči,
sklopiću ih sama...
Obori pgled,
ne dotiči mi lice
dok iz njega k nebu
ne vinu se bijele ptice...
24. Gordana Sarić / Crna Gora
ŽELJE MOJE DUŠE
Moja duša mnogo hoće
mnogo traži, mnogo želi.
Nesmirena i treptava
hoće sunce svoga neba,
sjaj ljubavi mjesto zvijezda.
Hoće svijet od osmijeha,
riječi toplih I bisernih.
Moja duša silno želi
mir nad nebom ovim cijelim
gdje će ruke da se spoje
nije važno koje boje,
da se nadju srca bliska
širom svijeta razasuta
i zagrle usamljeni
čežnjom nježnom što se traže.
Moja duša silno želi
da ukrade suncu plam
i oboji cijeli svijet
da sav svod se zarumeni
i srca i predjeli.
Rumen boja da prekrije
sve što život tmurnim čini.
Moja duša silno želi
da se zatre mržnje klica
da se samo ljubav sije
i da rastu srećna lica.
Moja duša mnogo hoće
svud da stigne, sve dosegne
da upije svu ljepotu
i sve čari vasione.
Dok mi oči željom sjaje,
u grudima pjesma traje,
moja duša ide dalje, samo dalje
kroz beskraje neke plamne.
25.Vida Nenadić (1964) / Srbija
DOK OKREĆEM LISTOVE
Mojim podstanarskim sobama
uvek su falili stolovi,
stolicama na kojima sam sedela
nedostajali su nasloni
samo zato
da bih ja pisala i čuvala
poruke na mobilnim telefonima,
sve dok im se
ne istroše baterije.
Na salvetama u vreme večere,
na papirnim maramicama
koje sam imala pri ruci
u vreme putovanja,
na obodima gumenih čizama,
koje sam posle dugo prala i ribala
nekim specijalnim pastama,
na prozorskim staklima
kada se zamagle
pisala sam ja i promrzlim prstima
a nekad i komadima sapuna,
koje sam sve
pisanjem oštrila kao olovke.
Po nekim torbama iznutra
i po svojim nadlanicama,
sve uz vene
jer je i mastilo plavo,
i sve to na dar
onome ko uživa
dok lista i prelistava,
čita i iščitava,
jer zna
da je duša bogata
onoliko koliko čita
i da od knjige i psa
boljeg druga
niko nema.
26. Selvera Lila Šabanović (1954.) / BiH
PJESNIKOVA LJUBAV
Volio je jednu ženu, u srcu mu
gnijezdo svila, da je svome
domu vodi majka nije
dozvolila.
Svojim mlijekom ga zaklela,
dok je tekla suza vrela, da u
dvore njene neće, makar nikad
neimo sreće.
Bila mu je sve na svijetu, sad
prošlosti samo sjene, samo
sa njom tekle su mu bistre
rijeke i zelene.
Bolnom dušom zaplakao je,
gledajući njene svate, mladu
ispod bijelog vela, dok joj
biser suze kapte.
Pored dijeve mladoženja,
izboranog starog lica, na
kočiju naslonjena, bijela
nježna golubica.
Ti odlaziš sada drugom, ja
sam samo prošlost tvoja, sve
dok srce kuca moje,
zauvijek ćeš ostat moja.
NEOSTVARENA LJUBAV
Čaroban mu osmijeh bio,
nježan kao poljsko cvijeće
kada bi se nasmijao lebdila
sam sva od sreće.
Pitala sam ja sudbinu,
prohujali život cijeli, što se
prije deset ljeta, bar slučajno
nismo sreli.
Život nam je odredio, sreću u
snu, ne na javi, ti si sa njom, a
ja sa njim, osjećaj se suzom
davi.
U njegovoj cvijetnoj bašti,
zabijelio behar bijeli, a po
mojoj već odavno, crveni su
džuli sveli.
Ne sanjaj me, ne mori me,
pusti moje prazne dane, sve
dok duša ne izgori, uspomena
ne usahne.
27.Kristina Kojić (2001) / BiH
REFLEKSIJA SJEĆANJA
Vatra pored kamina,
božur na prozoru
i pas koji me ružno gleda.
Ovaj prizor sam već negdje vidjela.
Možda dok sam žalila
za neuspjelim pokušajem
da se predoziram analginom.
Ili dok sam plakala
jer sam prvi put u osamnaest godina
okusila čokoladu.
Prisjećam se iluzija
dok sjedim na pernatom krevetu
što škripi
od težine mojih misli.
28.Joanna Svensson / Švedska
***
Tražio si me
sve ove godine
posjećivao me
u snovima
razumjela nisam
samo da sam tebe čekala
sve ove godine
Razumjela nisam
universum
da ću sresti tebe
u stvarnosti
prepoznala sam te
iz mojih snova
univerzum mi je slao
signale svaki put
da te čekam
imam strpljenje
Kao čovjek što čeka
na dobro vino
sa ukusom
i pravim karakterom.
Došao je taj dan
kad su se sreli
naši pogledi
prepoznala sam te
iz mojih snova
osjetila sam
da je vino zrelo
osjećam da je vrijeme
Prijevod: Rabija Hamidović
***
Du har letat efter mig
I alla år
Du har besökt mig
I mina drömmar
Men jag har ej förstått
Att det var dig
Jag väntat på
I alla år
Jag har ej förstått
Att när tiden är inne
Så kommer jag
Att träffa dig
På riktigt
Och då kommer jag
Att känna igen dig
Från mina drömmar
Från sändebud från universum
Som sänder signaler
Gång på gång
Att jag ska ha tålamod
Och vänta
Som man väntar på
Att ett gott vin
Får sin rätta smak
Får sin rätta karaktär
Och så kom en dag
När våra blickar möttes
Och jag kände igen dig
Åter - från mina drömmar
Och jag känner
Att vinet har mognat
Och jag känner
Att tiden är inne!
29.Mubera Šabanović / Švedska
ZAPRAVO TE NEMA
Danas je šutnja dotakla
prag nepodnošljivosti.
Dok na drvenoj,šarenoj računaljci
zbrajam dane uramljene tišinom,
vjetar lupa vratima.
Naj sličniji si vjetru, tu si,
a zapravo te nema,
glasan si, a zapravo šutiš
i dok olujnim nevremenom
razbijaš vrijeme
omeđeno čekanjem.
Ja skupljam predmete
dotaknute tvojim rukama,
sjećanja,
čežnje
i suze,
gradeći antikvarijat noći.
Za sutra opet
prognoziraju buru.
Otvaram širom prozore.
Nepodnošljivo je
koliko nedostaješ!
30.Stamen Milovanović / R. Srbija
KRUG
Miloje je svaki čas pogledavao u budilnik. Iako ga je sam navio i odavno mu odredio vreme u koje će da zazvoni, ipak je napeto očekivao taj trenutak. Kao i svakog jutra štrecnuo bi se kad god bi on zatandrkao. Koliko je nekada voleo ujednačeni i umirujući metalni zvon medenica i klepetuša dok su stada ovaca i goveda na livadama pasla, kad su sokacima odlazila ili se u selo vraćala s paše, toliko se sad uznemiri kad se telefon ili budilnik zvonjavom oglasi. Onespokojavao ga je i glas crkvenog zvona koje se sve češće dubokim, treperavim i jecavim zvukom oglašavalo cepajući u zakrpe umrtvlјenu tišinu nad Brdom.
Na prvi znak časovnika, Miloje povuče kočnicu, umrtvi ga i stružući obućom po podu priđe telefonu. I ovog jutra, za svaki slučaj, proverio je Čedomirov broj. Glasno ih izgovarajući vrteo je brojeve po krugu telefonskog brojčanika. Čuo je kako tamo, kod Čedomira, telefon uporno zvoni... Miloje slušalicu s levog uva premesti na desno, uveren da na njemu bolјe čuje. Učini mu se da je zvuk sada tiši. Vrati slušalicu opet uz levo. Iz iskustva je znao da će Čedomir tek posle desetog signala podići slušalicu. Odbrojavao ih je. Prođe i petnaesti. Miloje se uznemiri. Htede za trenutak da prekine vezu, da ga ponovo pozove, kad se ovaj javi:
- Ko je? - pita on.
- Ja sam!!
- Ti li si, Miloje?
Svakog jutra ponavlјao je isto pitanje, iako je znao da će ga ovaj u isto vreme pozvati. Miloja je i to nerviralo:
- Ma, jok! Zove te Sveti Petar, zamlato!.. Zašto kasniš?
- Mačka mi se motala oko nogu, saplete me, umalo ne pado`...
- Pozovi sad Stanoja! - podseti ga Miloje.
- A?..Kog Stanoja?
- Tvog desnog komšiju!
- Aaa; njega!.. A, zašto njega?
- Tako!.. On će Radojku, a ona Persu, ova Janka...
Miloje nikad nije bio siguran da li se Čedomir samo čini da je zaboravio zašto treba da se javi Stanoju, kako bi ga nervirao, ili se stvarno ne seća dogovora da svako u selu, svakog jutra, pozove svog desnog suseda, kako bi se dogovoreni svakodnevni telefonski krug, koji je on započinjao, a kad i njega Jelica na kraju pozive, sasvim zatvorio.
Davno pre nego što je i poslednje dete iz Brda otišlo u gradsku školu, pre nego što su u selu ostala samo jednočlana i dvočlana domaćinstva, Brđani su Miloja na čelo sela stavili i obavezali da brine o selu kao o svom domaćinstvu. Tako je i radio. Na vreme je uspeo da se izbori da selo dobije struju, asfaltni put do Palanke, vodovod i svakoj kući priklјuči telefon. Samo školu nije mogao da odbrani.
- On mene nikad ne zove... Mora da se nalјutio što sam mu onomad, kaže, preorao među... Čedomir bi pokadkad, u nekim trenucima, kao i sad, zalutao u minulo vreme.
Miloje je znao da se to njegovo onomad dogodilo pre dvadestak godina, da su oni zbog te brazde godinama silazili u Palanku da im sud među utvrdi.
- More, da pozovem ja Persu? - vrativši se opet jutru, Čedomir ga pitao kroz smeh.
- Nemoj da prekidaš lanac, badava selo da nam uzbunjuješ!.. Javi se sad Stanoju, a posle zovi koga hoćeš, jesi li čuo!- podviknu mu Miloje.
- Što se, bre, dereš, nisam gluv! - Čedomir lјutito prekinu vezu.
Miloje sede za sto i nastavi da ispija ranim jutrom započetu i već ohlađenu kafu. S nestrplјenjem je čekao da ga Jelica pozove.
Kad god bi se javila, ona nije umela da spusti slušalicu. Nastavila bi da mu naširoko priča o svojim mukama; šta je boli, koje lekove i kad ih pije, šta je i koga je sve te noći sanjala, pričala mu o sinu i snaji, gde žive, šta tamo i koliko rade, kolika su im deca, kako im je tamo lepše, kakvu su kuću kupili, koji auto voze, hvalila se da je zovu da ode i živi kod njih, da im je ona kazala da neće da mrda iz svoje kuće, da će zato oni prvom prilikom doći da je obiđu, da im se svaki dan nada, da...
Kao da ne zna da i on, kao i većina staraca u Brdima, godinama, svakodnevno, svoje želјno očekuje.
Miloje ju je u početku slušao, ponešto, reda radi, pitao, ali kako se ista priča svaki dan ponavlјala, ostavio bi slušalicu kraj telefona, otišao da namiri stoku, vraćao se, i dok je poslovao po kući, ona je i dalјe nezaustavlјivo pričala, pričala... Kad joj se, valјda, jezik umori ili kad shvati da je on ne sluša, kad zanemi, Miloje bi tek onda slušalicu vratio na mesto.
Nije je nikad prekidao. Iako dosadna, bio je srećan kad mu se javi, jer je to bio znak da toga jutra lanac nije negde prekinut, da su svi Brđani živi osvanuli. A kad se desi da se dugo ne javi, onda je započinjao krug na suprotnu - levu stranu. On bi pozvao nju, ona Petra, Petar svog levog... tako sve dok se oba kraja kruga kod nekoga, u tački prekida, ne sretnu. Bio je to signal da je taj ili teško bolestan, da se sprema da krene na put, ili je već otputovao. Tada bi susedi s desne i leve strane otišli da utvrde šta im je s komšijom. Ako je nemoćan, Miloje bi pozvao hitnu pomoć, a sve češće pogrebno preduzeće u Palanci. U tom gorem slučaju pozvao bi najbliže pokojnikove da dođu, da nesretnika zajedno na put isprate. Dok ovi iz daleka stignu komšije bi pokojnika pripremili, jer je svako u selu već imao odvojeno, redom složeno, spakovano i spremlјeno sve ono što im je za odlazak potrebno. Svako je kraj ogledala, okačen o ekser na zidu, imao karton s ispisanom adresom i brojem telefona onih koji su im sve ređe u goste dolazili.
Ako Miloje, sve ređe, i uspe da ih, tamo negde, dozove i obavesti, neki su i dolazili, palili više glave pokojnika ogromne bele sveće kakvih u Palanci nije bilo, okitili bi cvećem i vencima odar, nervozno čekali da sveštenik očita opelo i vinom prekrsti grob, bacili bi grumen zemlјe u raku, popili koju čašu rakije za pokoj duše umrlog, silazili u selo, iz kuće uzimali nekoliko slika, ćilime trpali u prtlјažnik, zaklјučavali vrata, sedali u blјeštava auta i žurno, često i bez pozdrava, kao da beže iz Brda, nekuda daleko odlazili.
Sećanjem zagledan u takve, ponovo oživele, slike nije ni primetio da je vreme odmaklo, da se Jelica nije oglasila. Trže se kao iza zna, treperavom rukom privuče telefon sebi.
- Jutros se Tihomir nije odazvao ni Borinki ni Dušanu - kaže Jelica, kad se na njegov poziv oglasi i nastavi, kao i uvek, da toroče...
Miloje stavi slušalicu kraj telefona, uze štap i izađe iz kuće...
Išao je sokakom ka Tihomirovoj kući. Za njim se vilo sivo povesmo prašine koju je putem, stružući gumenjacima, staračkim, klecavim koracima podizao. Sve više nam se krug u selu smanjuje a onaj vaš na groblјu širi, šaputao je sebi, svojoj Dušanki tamo, ili Tihomiru. Ne zna ni sam kome. Sve više je bio uveren da čovek svesno, ili nesvesno, želi da umre tamo gde se rodio, da mu se tu životni krug zatvori jer su sve češće neka inostrana pogrebna auta dovozila i vraćala u Brda tela onih koji su se među prvima iz Brda odselili, koji su verovali da su se, negde u tuđem svetu, za uvek ukorenili...
Borinka je stajala u Tihomirovom dvorištu. Nervozno se osvrtala, gledala niz put, očekujući i druge da se okupe. Mlatarala je rukama levo-desno, podizala ih i spuštala, kao da se od nečega brani, ili nekome moli.
- Šta je Tihomiru? - prišavši joj, pitao je Miloje.
- Uđi u kuću, pa ćeš da vidiš. - reče mu ona.
Oprezno je štapom gurnuo otškrinuta vrata sobe.
Kroz maleno prozorsko okno sunčevi zraci, kao reflektori, prašnjavim snopom osvetlјavali su prazan krevet u uglu. Priviknuvši se na polumrak, Miloje vide na podu, nedaleko od šporeta, opruženog Tihomira. U ruci je držao okrajak dogorelog kartona. Kraj šporeta crneli su se, tanki kao senke, izgoreli njegovi delovi. Drugog kraj ogledala nije bilo.
Osmehnuvši se tužno, Miloje je klimao glavom. Sa pepelјastih, plamenom skramasto izuvijanih i pihtijasto drhtavih delova kartona na podu, jasno je pročitao poslednju Tihomirovu poruku.