VOLI ME PESMOM
Ti u pesmama kriješ lek
za bol od izgorelih noći
povređenih dana
posrnulih čekanja
i iznemoglih nadanja,
leči me...
Stihovima me po telu ljubi,
neka ožiljci duboki od poljubaca ostanu,
neka me obeleže,
srce neka mi stih zaveže
da više nikada nikome
ne pripadnem
i tvoja ostanem zauvek...
Ugrij me dahom
dok mi šapućeš
da ledeno telo zadrhti od vreline stiha
da oživi
i s tobom doživi
putovanje kroz savane
užarene pustinje i stepe
do nirvane...
Pokrij me pesmom
kada od putovanja umorna
zaspim
i nagu me otkrije mesec,
da sakrivena ostanem sasvim
od radoznalih pogleda zvezda
iznad našeg gnezda...
Voli me pesmom
da bol preživim,
za tebe da živim
i da ti slova pozlatim
srećom i vernošću,
dok letimo česticama sjaja do beskraja...
NEOBIČNA LJUBAV OBIČNIH ČUDAKA
Zbog ljubavi dvoje običnih čudaka
nebo je sa zemljom izrodilo beskraj.
Ukrasilo cveće plavo krovove čardaka
spojili se zauvek početak i kraj.
Topla je kiša iz zemlje padala ka nebu
vetar je severni tiho dolazio s juga.
Probuđeni san pesmom uspavao potrebu
most do pustog ostrva sagradila duga.
Podignuti na oblacima srušeni svetovi
galebovi su tajne mora poklonili reci.
Tamno nebo obasjali otkazani letovi
uzdahe u tišini prenose odjeci.
Nemoguće ostvarilo je dvoje čudaka
dotakli su rukama što tuđe misli nisu,
postali su pobednici u izgubljenim bitkama
o kojima svedoči pesnik u potpisu.
NEDOSTAJEŠ MI
Nedostaješ mi
kada se jutrom prolije miris kafe
da te pospana gledam
okupanog suncem i ljubavlju,
da mi šapućeš nadimke smešne i čudne
i da se pravim ljuta na tebe
govoreći da su ti šale uzaludne
dok oboje ne prasnemo u smeh...
Nedostaješ mi
da mi pričaš priče o princezi
koja je volela poslednjeg zmaja,
o mudracima
i umeću u ispijanju čaja,
o čudima u koje veruješ
kao i ja...
Nedostaješ mi
kada noć i tišina zavladaju
da mi koncerte ponoćne sviraš
i pesmu sa dve strofe
bez refrena
jer nije završena
iako je baš takva savršena...
Da te slušam sa zvezdama
i da ti po kosi rukama prolazim
ljubim čelo, stiskajući te uz grudi,
da ti srce kaže koliko te volim
da si mi lek, postojanje
radost, nadanje...
Nedostaješ mi
dok plačem
da u meni umiruješ devojčicu
i nateraš me da poverujem
kako će sve biti u redu,
da je u strpljenju spas
i da vreme tek dolazi za nas...
Da mi na jastuku recituješ stihove
i izazoveš oduševljenje,
da imitiraš iz predstava likove
i sve to radiš u pravom trenutku...
Da u sred ozbiljnog razgovora zaćutimo
da iz te pauze naslutimo
da će nas strast pokoriti
da će razgovor i posao
i sve ostalo sačekati
jer je manje važno,
da iz oluje izrodi mir
i samo za nas postoji svemir...
Nedostaješ mi toliko,
da bez tebe ni svoja nisam
i suze krijem kroz smeh
plaćam samoćom ceh
za sve što smisla u životu ima
a meni si smisao ti...
HOD PO ŽICI ILUZIJA
Okreni se tugo, odlazi od mene
mogla bih te pustom prazninom rastužiti,
od duginih boja, ostale su sene
valja ti u ćutnji dug put produžiti.
Slušala slepo hladne priče vetrova
u pesmama ljubav skrivala od greha
starilo je lice uz nadanja nova
prodala sam godine prošlosti bez ceha.
Prkosila stvarnosti, gajila sam snove
dodirivala daljine svetu nepoznate
nežnosti sam plave puštala da plove
znajući da neće umeti da se vrate.
Posmatrana pod lupom, obična a čudna
upadala s česticama prašine u oči,
dok je telo spavalo, ostajala budna
stizala gde tama ne može da kroči.
Čekala sam dugo, pisala po nebu
srodnoj duši iz daleka, da po mene dođe,
pevala suzama, kad jastuk zagrebu
kapije otvarala vremenu da prođe.
U traganju za posebnim, izgubila sebe
razočarenja me čudom drže u ravnoteži,
po žici od iluzija hodam dok me grebe
snaga mi je umorna, koraci sve teži.
Okreni se tugo, poslušaj prazninu
i od tebe tužnija strana još postoji,
zaključavam kapiju, mašem kroz crninu
izgubljenoj duši u Nedođiji što stoji.
DAN ZA TVOJU VEČNOST
Zbog tebe verujem u čuda
i da postoji još jedan svet
još jedan život
iza horizonta,
jer ovaj zemaljski
nije dovoljan,
plašim se da vetar
ne bude povoljan,
nenajavljen počne da duva
i kroz krošnje jablanova me ponese
i rasnese
sa prahom cveća
na sve strane,
ili me kroz grane
rastrgne
srce istrgne
i baci daleko...
Kuda bih bez pozdrava
nestala
sa planinom ljubavi
što u rukama nežnim nosim?
Zato ponizno od neba prosim
dane
makar i rane
morala solju da vidam
sebi,
da bih u tebi
ljubav silnu mogla da izlijem
kao seme suzama zalijem,
da te dodirima podmladim
suncem ti gorčinu zasladim,
u strasti da ti most
do plavetnila gradim
i tron na vrhu izgradim...
Zbog tebe se odričem
blaga što mi je namenjeno
neka sve osim srca
bude skamenjeno,
da barem ono živi
u steni
ili morskoj peni,
da te kroz valove sinje voli
da se u patnji moli
da preživi...
U toj
dugovečnosti,
tebi bih u večnosti
sačuvala mesto
i presto
kroz pesmu,
Radosti moja,
jer ljubav mi silna
i pesma umilna
tebi pripadaju.
Zato ponizno od neba prosim
dane,
ne može ljubav da stane
u jedan jedini stih.
................
Maja Ivković, rođena 4.marta 1981.godine u Požarevcu (R. Srbija), gde je odrastala i završila školovanje. Još kao devojčica pokazivala je sklonost ka umetnosti, posebno ka slikarstvu i književnosti. Iako umetnost nije izabrala kao profesionalno opredeljenje,nikada nije prestala da usavršava svoj umetnički izražaj.Učesnica je brojnih, kako domaćih tako i međunarodnih takmičenja i konkursa sa vrlo zapaženim rezultatima.
Za sebe kaže da je "van ovih prostora, večiti sanjar zaljubljen u nebo i more, čija su najveća inspiracija bezuslovna ljubav i sloboda".
Živi i radi u Trstu(R. Italija) , uživajući u svom stvaralaštvu.
"Sve što jesam i nisam" njena je prva zbirka pesama(2019).
KNSINFO/24.4.2021.