DŽEP

Crni zimski kaput...
Sitan štep
je potpis
vešte krojačice.
Sa desne strane jedan,
i sa leve isto tako vredan
duboki džep,
a u njemu čitav svet
-Njena ruka u mojoj ruci.
Jedna drugu greju,
dok pahulje plešu, veju.
Topli juriš krvi što teče
kroz vene,
nežni stisak žene
koja me voli,
osećam.
Prsti isprepletani,
kao u žljebu,
dokazuju

da sve je u redu
kad je Ona pored
mene.
Ćutimo dok stope
ostavljamo u snegu,
kao jelen i uplašena srna
što u begu
mole za milost lovaca...
Tako i ja molim Boga
da me nikad ne liši Nje,
i osmeha
što mi izmami svaki trenutak
proveden sa Njom.
U tišini decembarske idile,
čujem Njene misli,
kao šuštanje svile,
i ona se moli za isto,
a pahulje prekrivaju tragove
u snegu...

LOPOV

Vremenu
što za sobom odnosi
sve što donosi,
ukrašću Njenu mladost
i pretvoriti je u stih
dovoljno malen,
dovoljno tih
-da večno ostane mlada.
U nemaru hujanja,
dok vreme za sobom
bude odnosilo
besane noći,
krašću mu mirna jutra i
Njen osmeh što sluti na radost
-da odagna svu tugu sveta.
Dok za sobom bude nosilo
čitave mesece, leta, zime
i godine,
cepajući stranice kalendara,

vremenu ću ukrasti one
najlepše trenutke
provedene sa Njom
-da ne istrunu u rupi prošlosti.
Praviću se lud kad mi
na terazijama života
bude umanjena količina
dobrih dela i vrlina.
Lukavo ću ispod tezge
vremenu ukrasti moje grehe
-da me podsete da sam živeo.
Na kraju,
lopovu vremenu
što za sobom odnosi
sve što donosi,
neće niko suditi.
Mene će proglasiti lopovom.

JESEN U APRILU

Na podu
komadići stakla
u besu razbijenog rama
i dva kofera nasred stana
-našeg starog doma.
Pored njih tužna slika,
drhtavom rukom pocepana,
a dva su srećna lica
nekada bila na njoj.
Polumrak krije
propuštenu priliku
jednog zagrljaja
koji je mogao rešiti sve,
još mnogo pre...
U mučnoj tišini šum
teških reči,
u žaru izgovorenih
i miris sećanja na prošlost.
Moj tupi uzdah,

tvoj mrki pogled,
hladni kao led,
gase poslednji plamen
velike ljubavne vatre.
Ženski kašmirni kaput
grčevito grli čiviluk,
kao da me moli
da sprečim ono što sledi...
Ponos me pritiska, guši,
ne pušta me, ruši
poslednji trenutak mogućnosti
da te zadržim.
Taksi trubi,
peku suze, stisnuti zubi...
Ovaj april je nekud
zaboravio proleće,
greškom je doneo jesen,
i osećaj krivice
koji sa kišom
klizi niz ulice.
Pali smo i ti i ja,
izbledeo je stari sjaj.
Odjek zalupljenih vrata
označava kraj.

** ** ** **
BIOGRAFIJA:

Danijel Miljković, rođen je 18. oktobra 1999. godine u Požarevcu (Republika Srbija) gde je odrastao, završio osnovnu i srednju Ekonomsko-trgovinsku školu. Tokom školovanja, učestvovao je na različitim literalnim i likovnim konkursima, na kojima je osvajao nagrade. U želji da spoji psihologiju i obrazovanje, oblasti koje ga pored umetnosti najviše zanimaju, 2018. godine upisuje katedru za andragogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Danas je uspešan student treće godine sa velikim planovima i ciljevima. Umetnost je nastavio da neguje kroz hobi, te se u slobodno vreme bavi pisanjem, crtanjem i slikanjem.Najveća podrška i oslonac mu je sestra Maja Ivković sa kojom radi na zajednickoj (a ujedno i svojoj prvoj) zbirci pesama „Dve strane ploče“ koja u štampariju ulazi sredinom jula 2021.godine, u saradnji sa KNS-om /Sarajevo.

KNSINFO/17.6.2021.god.