DA TI ŠAPNEM
Da ti šapnem nešto.
Nebo se oslanja na krovove kuća,
ja bih na tvoje rame.
Raspidžamilo se jutro.
Kao gavran u svom pevu
preti mi izmaglica u oku.
Trebaju mi danas veike livade
i male šale.
Jedan venčić
mudrosti pustinje da zakrili glavu.
Daruj mi filgranski prsten
od iznutrice sreće.
Da ti šapnem nešto jezikom ptica.
Posmatraj me uvek,
tako ću znati da nisam sama.
CITADELA
Ja nisam ta.
Drugačija od onih,
a ista kao svi drugi.
Ja tiho zvečim u svom sazvežđu.
Brišem besne misli tobož slučajnih.
Pokušavam u oku zanedriti sunčev zrak
da mi kroz klisuru ruke ne ostave trag.
U nozdrve uvlačim mirisne opijate
čistih srca
i magičnim travama pred vratima
citadele
oblačim gola tela nasušnih.
Zajašem ponekad vetrine.
Kišni oblak isperem od suza.
Puštam te u sobu ogledala
da pronađeš svoj lik.
DA MI JE
Iz žira se hrastinje klanja zemlji
u koju ga usadi vreme.
Osmesi sretnih u zrnu žita proklijali,
a mene,
krajičak daha u pobunjenom vremenu zatekne.
I miris šećera sa vrućiih krofni zadene se vazduhom.
Kad bih znala šta je iza zavese maglovitih polja.
Mirno more predaka ili besomučna ludost prezrenh vrana.
Da mi je,
….da u meni proklija svijutak pene maslačka
i da miris dunja rastoči vergle crva
utkane u škripi vrata.
Da mi je,
….da budem mir u svetlosti oka
i u grlu zapeta zla reč.
IMAŠ LI I TI NEKOG?
Osrmilo se more pod meseca sjajem
ulovljeno u krađi kamena i peska.
Ne stidim se zagrljaje krasti,
poljupce što jeku hodnicima toče.
Ulij se veslom iz mora u reku,
pramcem iz Rita , svog skrovišta izađi.
Imaš li i ti nekog da rastkaš ćilime od srme,
da zamrzlim injem ozeleniš grane?
Skrivene putokaze odlukom osvetli.
Put je to u pravo vreme.
Imaš li i ti nekog da upali nebo dok ruže mirišu?
Brinu li te magle što košulje ludila oblače?
Imaš li i ti nekog, da sa tobom dugo stoji
u bespovratnom dobu bez svesti o svanuću?
Pa k‘o more kradeš zagrljaje.
KAKO ZABORAVITI
S krčagom života stajala je na vrhu litice,
bez misli, slobodna za prvi korak.
Nije poželela ništa, želje su ponekad tako puste.
Na nogama olovne cipele koje joj ne daju da vrisne.
Ako bi se vetar zapetljao u razvezane pertle
mogla bi otići.
Uvek ista pitanja nosi kao brme i kao oreol.
Ako bi krenula korak dalje, tamo gde niko ne nosi
kaput sa dubokim džepovima i velikim dugmadima,
možda bi mogla pronaći rosu.
Možda, samo maramicom obrisati čelo,
ispustiti krčag šireći ruke kao lepeze i nestati u magli
..........
Zvjezdana Preradović rođena 1962. godine u Pakracu u R Hrvatskoj.
Osnovnu i srednju školu završava u Novskoj i upisuje Ekonomski fakultet u Zagrebu.
Još u Osnovnoj školi počinje sa pisanjem pesama i literarnih radova.
Pesme su objavljivanje u mnogim časopisima.
Ratne godine 1991. seli se sa porodicom u Beograd gde i ostaje da živi.
U kasnim pedestim počinje aktivno da se bavi pisanjem.
Pesme objavljivane u mnogim zbornicima i književnim časopisima.
Izdala zbirku poezije 2024.godine „Otkud ja u ovom snu“.
Zbirka poezije „U susret svanuću“ izdata 2025.godine
KNS/ 11.10.2025.g.